April, 2017

now browsing by month

 

Pecijine staze

Subotnjeg, tmurnog, ali ne i kišovitog jutra, 29. aprila 2017, na travnatom platou ispred manastira, koračajući preko mnoštva malih betonskih mostića preko nabujale riječice Moštanice, počela je da se skuplja čudna, šarena družina.

Dah svečane jutarnje tišine i spokoja koje je ulijevalo manastirsko okruženje, čvrsto je u svojim okovima držao čitav kraj i ljude koji su laganim korakom miljeli ka sredini platoa. Masa se ubrzo, u punoj tišini, koncentrisala u krug ne veći od 15 metara dijametralno.

Najednom, iz pravca parkiranog autobusa, sa kraja platoa, prolomi se gromoglasno dernjanje jednog od planinara. Kao da je to bila inicijalna kapsula, ovaj glas među planinarima proizvede sveopštu gungulu. Počeše jedni druge da grle, ljube, sa svih strana se prolama smijeh, vriska. Na kapije manastira izlaze monahinje i aplaudiraju. Pređašnji mir se rasu u paramparčad i krajolikom ovlada jedno sasvim drugačije raspoloženje i atmosfera.

Priča je dalje tekla sama. Pričati o kozaračkom blatu, po kome smo godinama, pa i taj dan šljapkali i po kome ćemo u budućim godinama šljapkati, može nekom i biti interesantno, ali taj dio ćemo ostaviti za neke druge izvještaje…

Nakon četiri sata umjerenog hoda stigli smo do škole u selu Vojskova, koja je padom Jugoslavije i uvlačenjem vlage u zidove najednom postala planinarski dom društva Pecija iz Dubice. Pitomim, i odavno nam poznatim okruženjem doma već se širio miris sitno, na kockice, rezane domaće slanine, koja se u velikim količinama krčkala u kazanu sa grahom. Nešto po čemu je ova akcija poznata. Veselu atmosferu oko doma upotpunila je muzika jedne gitare i harmonike. Jedan bahati planinar noseći flašu piva vrtoglavo izleti na vrata doma, za njim, brzim hodom pojavi se dječak. “Čiko, pivo je marka!”. Dječak ponovi svoju mantru još 3-4 puta, ali čiko je već sa podignutom pivom u ruci, u transu ispred gitariste i harmonikaša, oponašao visoke jelike oko doma, nemajući namjeru da primjeti dječaka…

Nakon tročasovne katarze, uz lijepo gostoprimstvo naših domaćina, uputili smo se kući, dok su nas ispraćala i mahala nam žuta polja uljane repice.

Dubička transverzala je akcija koja uvijek i uvijek ostaje u lijepom sjećanju…

Popodnevno sunce obasjava krov manastira, zeleni plato je prazan, neobičan mir ispunjava čitav predio. Na uzvišenju iznad platoa, među mnoštvom nadgrobnih spomenika, ističe se jedan posebne veličine. To je grob Petra Popovića Pecije. Povjetarac dolinom raznosi tihi žubor Moštanice, lagano udara o zidove velikog groba, a sa njega, ko dobro naćuli uši, može čuti kako odjekuju posljednji Pecijini uzvici:

“Evo Turci, neka znadete, Pecije niste ubili, još je živ i naskoro će vam se osvetiti!”

Fotografije: Danijela Dejanović i Igor Ostojić

Tekst: Branko Banović

Idemo na Bandijeru 1276 m

Trebalo je poraniti tog tmurnog i pomalo kišovitog prijedorskog jutra, 23. aprila. Sat je zvonio već u 5:23, ali mnogi ga sa razlogom nisu čuli! Loša vremenska prognoza, umor od BL akcije 22. aprila, rano ustajanje, duga vožnja dovoljni su razlozi da se i najkompaktnije grupe brzo demorališu i desetkuju… ali ne i ova grupa! Nakon efikasnog nasilnog buđenja ostatka ekipe, bacanja kamenčića u prozore, trubljenja ispred zgrade i ostalih podmuklih metoda, naši redovi su ponovo brzo konsolidovani i naš autić se uputio ka Kotor Varošu, ka selu Grabovici, zaseoku Grabovačka Rijeka. Nakon što smo, naravno, zalutali, i na dva mjesta zaglavili auto u dubokom snijegu, kontaktirali smo organizatore koji su nas već čekali na startnoj tački.

Početak akcije ostaće mi u sjećanju po zvuku šlajfanja ljetne gume u dubokoj prtini, dok me četiri zgrčena lica mojih saputnika, dlanova oslonjenih o haubu gurajući auto, posmatraju kroz šoferšajbu, sa koje brisači brišu kišu i pokoju pahulju snijega… Kroz idilično selo se tu i tamo zvučno prolomi:”Vintaj lijevo, drži desno, gas, gas!”. U obližnoj kućici, skromni seljak se skrušeno prekrsti, pogleda ispred sebe i pomisli: “Bože, šta su ti zgriješili…”

Uspon je počeo na samom početku. Ovdje sad dolazi onaj suvoparni dio što niko ne čita, prošli ovuda, vidjeli ono… dva vodopada, divili se onome, došli do tunela, došli na onu livadu, spustili se onom padinom… lavina odnijela stazu, bla-bla…

Uglavnom, nakon par sati tipičnog zimskog pentranja po brdima, stigli smo na konačno odredište, dom planinarskog društva Mehanizam. Posmatrali smo njihov novougrađeni sistem centralnog grijanja, proučavali duple dvokrilne prozore, sve smo činili samo da niko ne dokuči pravu namjeru našeg dolaska. Dokopati se recepta za Čupinu nadaleko poznatu fantast čorbu! To je bio naš zadatak. To je bila naša dugo planirana misija. Opreznim i lukavim pristupom uspjeli smo saznati veći dio sastojaka. U momentu kada smo došli do začina i mirođija, kao da je znao, gazda Petar je prekinuo našu misiju podjelom zahvalnica svim prisutnim društvima. Zahvalivši se domaćinima na toplom gostoprimstvu, pristupili smo, već tradicionalnom, trećem, odglavljivanju auta iz snijega i lagano krenuli kući.

Raspravu o začinima i mirođijama smo nastavili pored uzburkane Vrbanje, na popodnevnom čelinačkom Suncu, ali mogli smo samo da bezuspješno nagađamo. Dogovorili smo se da to bude naša misija za idući put.

Posebna hvala momcima koji su neustrašivo prtili snijeg, propadajući na nekim mjestima i do pojasa. Pozdrav svima i vidimo se opet!

Fotografije: Zdravko Nišević

Tekst: Branko Banović

 

Banjalučka transverzala

U sklopu obilježavanja 22. aprila, Dana grada Banja Luka, u organizaciji PD “Kozara”, održana je  tradicionalna sportsko-rekreativna manifestacija “Banjalučka transverzala”.

PD “Klekovača”  je organizovalo odlazak svojih članova na ovu manifestaciju i sa ponosom možemo reći da smo ovoga puta,  po broju učesnika, bili jedno od najzastupljenijih Društava na akciji.

Utvrđena staza Banjalučke transverzale proteže se od tvornice obuće Bema, preko Rajnerovog vrela, Trešnjika, Banj brda te se spušta ka vrelu Vrućica gdje se prelazi viseći most preko Vrbasa i ulazi u kanjon Suturlije iz kojeg staza nastavlja dalje ka domu na Šibovima.

Ljepota ove manifestacije je u tome što okuplja planinare iz gotovo svih planinarskih društava kao i  zaljubljenike u prirodu i rekreativce svih uzrasta a pratioci akcije su i brojni  četveronožni ljubimci.

Za razliku od prošlogodišnje transverzale koja je održana po veoma lošem vremenu, ovoga puta dan je bio idealan za boravak u prirodi i pješačenje.

Članovi PD “Kozara” i pripadnici GSS-a su na dijelovima staze koja prolazi iznad kanjona Suturlije postavili užad i pružili  neophodnu pomoć onima kojima je ona bila potrebna tako da je ova masovna akcija protekla bez incidenata a svi učesnici su stigli na krajnju tačku tranverzale.

Boravak u prirodi potiče apetit pa nam je pasulj, koji je za sve učesnike obezbjedio organizator, odlično prijao. Nakon ručka, uživali smo na suncu uz muziku i druženje. Najzad, oprostili smo se od naših drugara iz Banja Luke i zadovoljni krenuli kući “kujući” usput planove za neke nove akcije.

Fotografije: Igor Ostojić i Draško Zgodić.

Bojana Derkuća Bevandić

 

Obuka iz prve pomoći na Kotlovači

Proteklog vikenda, 8-9.4.2017. godine, šesnaest učenika sa prijedorske regije je vrijedno započelo proljetni raspust. Dvanaest učenika JU OŠ „Jovan Cvijić“ iz Brezičana i četiri učenice JU OŠ „Desanka Maksimović“ iz Oštre Luke su vikend proveli radno na Kozari.

U subotu, 8.4. učenici su planinarili i to obišli su stazu iz Rajkovića preko Kozaračkog kamena do planinarskog doma „Kotlovača“. Za neke od njih je ovo bio prvi put da se popnu na Kozarački kamen i njihovo oduševljenje veličanstvenim pogledom je bilo ogromno. U poslijepodnevnim časovima su učenici, u pratnji nastavnice Suzane Petković i iskusnih planinara Milenka Miodragovića i Radivoja Petkovića, stigli do planinarskog doma „Kotlovača“. Uveče prvog dana im je sekretar Planinarskog društva „Klekovača“ i instruktor prve pomoći, Marko Sarić, održao interaktivno predavanje iz prve pomoći, gdje su učenici vidjeli i probali neke načine zaustavljanja krvarenja kod povrijeđenih osoba. Veče su završili uz logorsku vatru.

Drugog dana izleta, nakon, sad već tradicionalnog, pravljenja palačinaka i sređivanja planinarskog doma, učenici dvaju škola su imali nastavak obuke iz pružanja prve pomoći sa instruktorom i dugogodišnjim volonterom Crvenog krsta, Slavicom Drinčić. Obuka je bila interaktivna i učenici su jedni drugima bili markiranti.

Nastavnica Suzana Petković je naglasila kako je samo malo truda i dobre volje potrebno da se ovakvi izleti organizuju i izvedu, te da je učenicima boravak u prirodi izuzetno zdrav i koristan. Na žalost, u našem okruženju jako se malo posvećuje pažnja na izvođenje nastavnih sadržaja u prirodi, i značaj istih se uvijek umanjuje u odnosu na tradicionalno izvođenje nastave u učionici. Međutim, u XXI vijeku, doba kada nam djeca sve više slobodnog vremena provode sjedeći ispred ekrana, značaj odlaska u prirodu je sve veći.

Utisci učenika sa ovog malog dvodnevnog izleta su izuzetno lijepi i pozitivni, a želja im je da se što češće organizuju i održavaju obuke, izvođenje nastave u prirodi i planinarske akcije u kojima bi i oni mogli učestvovati.

 

Мосор 2017

Чланови ПД ,Клековача“ су и протеклог викенда имали лијепо искуство везано за природу. Заједно са члановима ПД ,,Козара“ из Бања Луке који су организовали дводневну планинарску акцију ,,Мосор 2017“,  извршили су  дана 08.04.2017. године успон на највиши врх Мосора – Велики Кабал 1339 мнв а у недjељу 09.04.2017. године успон на највиши врх планине Козјак, Вели Врј 779 мнв.

У раним јутарњим часовима, из Бања Луке је организован полазак према Сплиту.  По доласку, направљен  је кратак предах, одакле су се упутили у мјесто  Ситно Горње, удаљено од града 21 км (575 мнв), одакле је започет успон на Мосор.  Преко пропланка, планинарском стазом  стигло се до  планинарског дома ,,Умберто Гиромета“ смјештеног на 868 мнв а назив добио по првом предсједнику ПД ,,Мосор“ .  Шетња настављена  даље стазом која води по камењару обраслом у ниско раслиње и траву уз много разноликог планинског цвијећа, гдје се дошло до врха Осоје (980 мнв). Даље нас је стаза водила према Вицковом Ступу (н/в 1325 м) услиједило је заједничко фотографисање и уживање у прекрасном видиковцу по лијепом и сунчаном дану. Након одмора настављена је шетња  гребенском стазом, преко врха Љубирна 1331 мнв у правцу Великог Кабла, при чему је услиједила стјеновита шетња гребеном стазом и скакутање с камена на камен, а повремено и с помагањем руку. Уследио је долазак на Велики Кабал са својих 1339 м највиши је врх Мосора, а издалека је препознатљив по великом дрвеном крсту  који је постављен на њему. Планинари су уживали у фантастичном погледу на средњодалматинска острва, те према Дугопољу и Св. Јури – Козик, Омишку Динару и Биоково. Повратак је уследио завојитом стазом, камењаром са ниским растињем  до пријевора, а потом  прилично стрмо низбрдо кроз високу макију.  Стаза је била дуга око 8 км и 700 м са укупно проведеним временом око 7 сати.

Уследио је повратак према  планинарском дому ,,Путаљ“  (460 мнв) смјештен на малом обронку подно јужне стијене Козјака, на мјесту с изванредним панорамским видиком на Сплит с околином, Каштела и Каштелански заљев.

Након успјешног дана и преспаване ноћи у дому, на цвјетну недjељу-Цвијети   (09.04.2017.године)  услједило је како обичаји налажу, умивање водом са цвијећем које су планинарке набрале протеклог дана. Дио екипе одлучио се на успон на највиши врх Козјака, док су остали уживали у погледу и зрацима сунца.

Од пл. дом Путаљ кренуло се добро обиљеженом планинарском стазом, која креће иза дома према сјеверу- сјевероистоку. У првом дијелу води сипаром, а након преласка  сипара  наставља лијепо грађена стаза,  по вишеструким серпентинама пење се лагано најприје кроз ниско раслиње, наставља типичним далматинским камењаром све до изласка на гребен и пријевој Врата (н/в 653 м).   Потом се добро маркираном стазом упутило лаганом шетњом до црквице Св.Луке израђена у 14.вијеку, како спомен плоча казује „жуљевитим рукама  прадједова“. Са западне стране црквице Св. Лука налази се највећи врх Козјака – Вели врј с надморском висином 779 м. На самом врху се налази затворени војни објект. Након паузе и заједничке фотографије, уследио је повратак назад према планинарском дому. Дводневна планинарска акција, је завршена вишесатном посјетом раду Сплиту, гдје су планинари провели остатак времена, како у купању тако и посјети ,,Диоклецијанове палаче“, сплитске риве, Матејушке, мармонтове улице, Сустипана итд.

Уз пјесму и звуке гитаре у вечерњим часовима  уследио је повратак  кући. Видно расположени и препуни утисака и плановима за неки нови поход. До тада уз планинарски поздрав – Ведро !

Дарко Драгић

 

Staza od 100 km

U nedjelju, 9. aprila 2017. godine, otvorena je “Staza od 100 km” koja ide od naselja Trapisti do teslićkog naselja Bijelo Bučje, koja će služiti za planinarenje, biciklizam i šetnju u prirodi. Ova uređena i označena staza duga je 100 km i prolazi kroz pet opština, a namjera je da je u Izačiću spojimo sa Bihaćem. Time bi bila spojena sa hrvatskim stazama.

Staza je markirana po međunarodnim standardima i prilagođena je svim uzrastima, rekreativnom uživanju i istraživanju prirode. Nudi mogućnosti kampovanja, logorovanja, kupovine domaćih proizvoda i rukotvorina, kao i uživanje u domaćim tradicionalnim jelima.

Relacija staze je Trapisti-Slatina-Crni Vrh-Mlinska Rijeka-Šnjegotina-Karač-Liplje-Hajdučke Vode-Očauš-Mihajlovac-Šiprage-Selačka-Bijelo Bučje.

Zaslužni za formiranje ove staze su i Planinarski savez Republike Srpske, nekoliko planinarskih društava iz Čelinca, Banjaluke i Teslića, kao i Turistička organizacija Banjaluka.

Članovi Planinarskog društva “Klekovača” su obišli stazu “C”: Hajdučke vode – Velika Runjevica – Urljaj – Mali i Veliki Mihajlovac – Šiprage u dužini od 30 km. Staza je bila lijepa ali i zahtjevna sa dosta visinske razlike.

Marko Sarić

 

© 2018: PD Klekovača | GREEN EYE Theme by: D5 Creation | Powered by: WordPress