August, 2016

now browsing by month

 

Атос 2016.

Планинарски савез Републике Српске је према плану својих годишњих активности организовао експедицију АТОС 2016. Послије детаљних припрема експедиција је кренула на пут 05.08.2016.године. Учесници експедиције, четердесет планинара из цијеле Републике Српске су се окупили у Бијељини и кренули на пут према првом одредишту Софији, главном граду Бугарске гдје смо стигли у јутарњим часовима.

Учешће у походу узели су и чланови Планинарског друштва “Клековача” Приједор Араманда Љубиша и Андреа, Благоје Јунгић, Бранислав Галић, Ранка Чутурило, Милева Радошевић и Влатко Старчевић.
На успон смо кренули у јутарњим часовима. Временске прилике су нам погодовале. Сам успон на Вихрен (2914 m) захтјева добру кондициону припремљеност.

Са брода смо посматрали манастирске комплексе и скитове на Светој гори. Послије пристајања брода у луци Скита Свете Ане креће успон на врх Атоса (2033 m). Успон од преко двије хиљаде метара захтијевао је јако добру кондициону припремљеност свих учесника. Стаза којом се крећемо је јако стрма, а медитеранско сунце нас је пржило на истуреним дијеловима стазе. Силазак са врха Атоса до обале моратакође је врло захтјеван. Послије укрцавања на брод настављамо са посматрањем нових манастирских комплекса, јер се пловидба наставља даље дуж обала Свете горе. По повратку у камп слиједи одмор и припрема за полазак на Кајмакчалан наредног дана.

Прије поласка за Кајмакчалан посјетили смо Метох манастира Хиландар у Какову. У подножје Кајмакчалана стигли смо око пола ноћи. Подигли смо камп. У раним јутарњним часовима кренули смо на врх Кајмакчалана (2521m). На врху смо посјетили спомен цркву и костурницу. Овдје смо имали велики час историје и подсјећање на велике битке које су се овдје одвијале током I свјетског рата.

Пут даље настављамо према Охриду. Послије смјештаја у хотелу Макотекс обилазимо град Охрид и његове знаменитости том вечери и наредни дан. На овом простору су се сјединиле прекрасне природне љепоте, историја од античког доба и гостопримство домаћина. Послије посјете Охриду крећемо путем пеко Албаније према Острогу. С обзиром да смо путовали ноћу само дјелимично смо могли разгледати град Тирану и крајолике Албаније.

Сам успон на Вихрен са водичем Љубишом Арамандом је протекао у пуном реду. Погледи са врха Вихрена на околне врхове и прекрасна палнинска језера су одушевили све оне који су уложили труд и попели један од највећих врхова Балкана.
У току акције обишли смо шест држава, посјетили занимљиве крајеве Софије, Солуна, Охрида и на крају манастир Острог.

Били смо најбројније друштаво на акцији.

Љубиша Араманда

Šator i Klekovača

Tradicionalno, već godinama organizujemo uoči Ilindana pohod na dvije, po mnogima, najljepše planine – Šator i Klekovaču. Samo smo ovaj put pohod smo proširili posjetom pećini Ledenica kod Bosanskog Grahova.

Subota, 30.7.2016. godine bio je dan kad krenusmo na naše putošesvtije. Sunčan dan, ne tako vreo kako zna biti u ova doba godine, već je nagovjestio da će pohod biti izuzetan ,lijep i interesantan. Ranom jutarnjom vožnjom, sa pauzom u Drvaru u ranim prijepodnevnim časovima stigli smo na obale bistrog smaragda Šatorskog jezera. Od njega krenusmo na gorostas Šator da se penjemo strmom stazom. Već na prevoju je pukao pogled na Grahovsko polje, a kad izađosmo na vrh, divote se nije moglo nagledati. Šatorak, Cincar, Dinara, Velebit i tako redom sve do našeg sjledećeg cilja Klekovače. Priroda nam je podarila prelijepe panorame.

Svakom zadovoljstvu dođe kraj, tako i mi se moradosmo vratiti do jezera. Ali nas su čekala nova prirodna čuda. Već je bilo dobro popodne, kad smo krenuli ka pećini Ledenica.

Put u Hadovu utrobu obezbjedio nam je gospodin Gavrilo Mile Princip, jedan od pokretača zaštite i osposobljavanja za posjete pećine Ledenica. Žrtva ratnih vremena i poratne nebrige, ljudske gluposti i divljaštva, nadam se da će vidjeti mnogo bolje dane i to zahvljujući ljudima koji su to preuzeli na sebe.

Brojni pećinski ukrasi povremeno su odavali utisak boravka u nekoj baroknoj katedrali ili u predjelima iz Alise u zemlji čuda. Korak, za korakom, mijenjale su se u odsjaju naših baterija brojno draperije, stalaktiti i stalagmiti te mnogi stubovi sa kaskadama. Koliko se moglo, toliko se i hodalo pećinom, Kerbera nismo našli. Došlo je vrijeme da se oprostimo od podzemnog svijeta.

I tako, krenusmo dalje puni impresija prema našoj matici Klekovači da nas prihvati na zasluženi odmor. U večernjim satima stigosmo do doma na Kleki. Ljubo, naš prijatelj i domaćin nas je dočekao kako to priliči. Malo ića i pića pa nas je umor sustigao i sa nogu oborio pa krenusmo na počinak.

Novo jutro nas probudi, pa poslije redovnih jutarnjih rituala krenusmo na najveći krajiški vrh, Veliku Klekovaču (1962 m). Vojnim putem stigosmo na kršnog gorostasa. Otvoriše nam se novi vidici, sve tamo do vrhova Kozare u izmaglici. Jaka izmaglica iz dolina nam ne dopusti da vidimo i more, šteta. Ako, biće drugi put. Zato krenusmo „Čika Ljubinom stazom“. Meni to bi drugi put, a opet ne mogu da se nagledam i namirišem mirisa poljskog bilja i kleka. Bijele stijene ukrašene vremenom erozije, odavale su utisak ogromnih spomenika prirode. Lijepo, ljepše pa mala Kleka. Nadam se da se mnogi sa mnom slažu. Mnogo vremena smo izgubili na fotografisanje, pa nismo imali baš puno vremena na duži boravak na Maloj Klekovači (1761 m).

Vrijeme za povratak se bližilo, pa morasmo da krenemo. Lagano do doma, ručak i ajd nazad do busa. Oprostismo se od domaćina i krenusmo kući.

Joj da nam je bio još jedan dan na raspolaganju! Šteta. Vraćamo se u vreli beton grada u ranim večernjim satima. Ako, ubrzo će mo opet negdje!

Igor Ostojić
Fotografije: Duško Vujičić i Igor Ostojić

© 2018: PD Klekovača | GREEN EYE Theme by: D5 Creation | Powered by: WordPress